Некако ми је лакнуло што нисам правник (мада ни правници не знадоше за таквога), али питање остаде у ваздуху. Стварно, знам ли ја некога на власти, или на некој важној функцији ко је обележио српску историју – својом чашћу, праведном одлуком, личним чином вредним памћења? И сетих се, знам, често сам ту причу слушала у детињству.

А прича каже како је шездесетих година друг Тито посетио Народни музеј са неким од својих несврстаних пријатеља – беше ли то Насер, Бургиба, Хајле Селасије, сад, не сећам се, а није баш ни важно. Углавном, госту се једна слика јако допала, па Тито замоли директора музеја да је запакује – да гост понесе кући! На шта је, прича каже, директор музеја рекао: „Само преко мене мртвог”. Прича даље каже да је овај човек касније био тихо смењен и да му се ништа страшно није догодило – да је само пре времена пензионисан. А слика – остала у музеју, да не заборавим најважније.

Сва је срећа што сам причу прећутала, не укључивши се у онај разговор о херојима без митраљеза и ручне бомбе. Јер се касније испоставило да се приче о директору музеја и „слици за понети” нико не сећа. А нема ни писаних трагова. Је ли то била урбана легенда, кафанска психотерапија из седамдесетих година, ко ће то сад знати. Оно чега се највише сећам јесу разговори с мојим вршњацима, у којима бисмо се, увек када одрасли потегну ову причу, истог тренутка сагласили да и није баш тако дивно бити директор музеја, кад те на том месту чекају таква страшна искушења.

Недавно се слична тема опет покренула. У ускршњем „Утиску недеље”, где се причало о томе како се данас људи лако одлучују да седну на важна места, уз образложење – кад може онај (сад сами овде упишите име свог политичког љубимца) онда могу и ја. Што би све било већ сто пута виђено да не узе реч Саво Милошевић, фудбалска легенда. И одржа нам лекцију коју стварно треба да запамтимо. Проблем је, рече, у систему вредновања у нашој држави. Што се на позицијама налазе људи који апсолутно ту не треба да буду – људи који су погрешан пример, узор и идеал. И управо је то разлог да људи себи кажу - па кад он може, могу и ја. И ево поруке за памћење: „Не, немој да гледаш њега, он стварно не може ништа. А можда не можеш ни ти, јер и сам кажеш да тај кога помињеш нити може било шта да уради, нити заслужује да буде ту”.

И куд се сада сетих нашег бившег шефа дипломатије, који ће остати запамћен по томе што је израдио дипломатски пасош ташти председника Србије, а себе окружио таблоидним лепотицама – да би сада, како медији јављају, постао саветник (истог тог) председника! Док ће га на месту шефа дипломатије наследити учесник афере „Кофер”, која се завршила тако што је случај судски застарео...

Добро, јесте то све политика. Политика је и то што је наша председница парламента променила пет политичких партија, што, како каже, није баш ни важно: „Мени је важно да сам увек била политички доследна себи и да сам знала шта радим”. Шта би тек било да ни себи самој није била доследна, остаће мистерија.

Вероватно је чиста политика и то што је Борис Тадић јавно затражио да се испита одакле Ђиласу имовина. У реду, можда то и јесте политика, само, има ли политика икаквог смисла после овога? Као што је сигурно политика и то што је уз Небојшу Стефановића, титулу Најевропљанин за 2013. годину понела лично Миланка Карић (која је награђена за најевропскији програм, баш тако пише у образложењу). А мора да је политика и то што је за председника скупштинског одбора за пољопривреду именован суперфиналиста ,,Фарме 3”, харизматични Марјан Ристичевић. Има ли болније реформе од ове, размишљам, и закључујем да је, барем за сада - нема.

Што нас враћа на ону поруку, за памћење: „Не, немој да гледаш њега, он стварно не може ништа. А можда не можеш ни ти, јер и сам кажеш да тај кога помињеш нити може било шта да уради, нити заслужује да буде ту”.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду